09/08/2026
Kad sam besposlena i nisam u onom radnom modu, samo mi na pamet padaju ideje šta bih mogla kuvati ili mesiti.
Već danima maštam o ovoj poslastici koja me vraća u detinjstvo.
Dok sam ih pripremala, setila sam se kako smo ih tamanile sestra i ja kod kume Olje. Nismo samo nas dve jele, cela ulica se sladila sa šufnudlama. Ta ulica na Telepu je u vreme kad sam ja bila mala, bila puna dece. Tamo se živelo zajedno, jeli jedni kod drugih i igrali se bosi i prljavi po ceo dan na ulici. Sestra i ja nismo tamo živele ali smo svaki dan, bajsom ili peške, išle tamo, nije nam bilo teško ni po najvećem suncu. Do kasno uveče smo se gostili, slušali Balaševića, tukli se, igrali se i jeli. Kuma ima četvoro dece, nas dve smo bile redovne i još troje od kumovog brata i bar još šestoro iz ulice, minimum. I kuma je baš često pravila šufnudle da bi nas nahranila sve . Iskrena da budem, jedino ih je ona i pravila 😊,
Nije to samo skuvati krompir i zamesiti testo i skuvati, to se mora imati osećaj koliko kuvati krompir, koliko brasna i koliko se testo kuva. Ne smeju da budu gumene i žilave, a ni žive. Ne znam da li me je ona naučila, da li mi je ostalo u sećanju kako ih ona pravi, ili sam sama naučila, ne sećam se, samo znam da ih napravm kao ona, savršene 😊. Nije ' falte me usta, stvarno su savršene 😁.
I danas nešto razmišljam, kako bi bilo da ih ja malo modifikujem i napravim bez šećera..
Ove jesu savršene ali šećer mi prave ringešpil u glavi 🤐.
Šteta što mi smeta šećer, aki da nije tako, ne bi u pekarici bilo kolača bez šećera, jer sve što pravim, pravim i sa sebe koliko i za vas 😊
Pišite mi, šta vas vraća u detinjstvo?
