02/03/2026
Gde sam, opet, nestala, kuda i zbog čega? 🫣
Odgovor se krije u sledećim redovima teksta. A ako ikoga dotakne ova priča, javite mi. Znaću da sam na pravom putu, na autoputu života! 🩷
Čitam malopre, piše tetka o svom dečaku. Tetka je ozbiljna lavica, žena, kraljica, profesorica (knjizevnosti). Pratim je na Instagramu, ona je Anđelka Petrović (tamo se zove ). Ima najšareniju garderobu, uklapa neuklopivo, a da obuče jutani džak na sebe, pola Beograda bi se sutra obuklo tako, jer ona zna da iznese sve. Sa stilom.
Ali, vratimo se dečaku.
Nije ga pokolebao tuđi strah, nas odraslih, koji, izgleda, strahujemo od svega... Kupio je poklon za Dan zaljubljenih, devojčici iz razreda. Nije znao za neuspeh. Zato je i uspeo! 😍
A ja, ja sam opet nestala, čitam mejlove i poruke sa kašnjenjem, jer imam ideju, ne pričam puno o njoj (zapravo bih mogla i manje), i idem ka realizaciji. Uhvati me strah, ali pomislim na cilj. Na metu koju sam izabrala, i već odapela strelu.
Da je lepo maštati, lepo je. Da je lako, sad jeste, ali me drma trema. Da će biti lako, znam da neće. Jer birokratija u našoj zemlji nikuda ne žuri. 🤐🤯🙈
Ali se setim cilja. One moje mete. Onog sunčanog dvorišta, maslačaka i belih radica u travi.
Posadila sam lavandu u glavi, složila baštensku garnituru na idealno mesto, na stoliću bokal limunade, i keksići bez glutena. A okačilia sam i cveće na sveže okrečene zidove bedema, i uživam. A tu je i moj Čovek, dolazi. Samo što nije stigao. Ne odustajem od svog projekta. Mnogo sam ga detaljno izmaštala i osmislila detalje, tako da, očekujem, kao što je i tetkin dečak dobio, zagrljaj na kraju.
E za mene, jedan topli, muški zagrljaj, moliću! 🥂
Zapisano je. Tastaturom, al to je ko rukom. A rukom sam već odavno napisala. Sad koračam. Dala sam reč, i idem dalje. Obećala sam sebi, gledajući u oči ovo milo, blentavo biće sa slike. Pola od svega radim zbog sebe, a drugu polovinu radim zbog nje. Jer, znate, da nije bilo nje, ne bih se pokrenula, ne bih se usudila. Iako ne priča francuski, ne svira klavir, i ne slika akvarel, drma me šapom da se pokrenem. Gura me šapama da se pomerim. Doslovno! 🐾🐾
Smesti se uz mene uveče, skupi se, i do jutra se budim kao šlog da me udario, jedna strana tela mi oduzeta, mišići napeti, jer sam noć provela na ivici kreveta, a često me iz sna trgne i šapa na glavi, u karotidnu arteriju me ubode, ili mi noge koristi ko jastuk. I oklembesi se preko mene, pa neće da ustane. A zna i da hrče, ko drvoseča! 🙈
Juče, moj mozak vrišti, pišem, crtam, planiram, saberem, pa se oduzmem (od cifre)! Al ne odustajem. Uporno me zove da legnem (valjda oseti moj umor), a ja lepo u krevet, i papir, i olovku, i daljinski... Kompletno opremljena (za rad iz kreveta). I pogledajte! Na moj trud, brige, pokidane i zakrpljene živce, na moju računicu - ona stavila guzicu! 😂😂😂
I nije se smirila dok nisam sve ostavila, i opet ustala, i pošla u šetnju. Ne bih rekla na svež vazduh, jer u gradu, vazduh je odavno dobio i boju, i miris, i gorak ukus. Oko betona, preko malo zemlje, pomolila bi se trava, al ni njoj nije lako. A negde, van grada, cvetaju maslačci i bele radice, trava je već zelena, i cvrkuću ptice. Zato moram jako, hrabro, i samouvereno. Zato se molim, za snagu, za istrajnost, da moja odapeta strela pogodi tačno u metu. 🎯
I nadam se, iskreno, i želim, više od svega, da uspem. A onda ću ulepšati ovu stranicu osunčanim dvorištem, kolačićima, i slobodnim šapama.
I sada, ako sam nekoga potakla da krene u neko svoje ostvarenje, samo napred! Sreća prati hrabre, a putevi se otvaraju. Pratite svoje snove, biće vremena za kuhinju, idite za svojim željama, prašina vas svakako čeka, kasnije il pre. Samo zapišite svoje planove, kakvi god oni bili. Probala sam, mnooogo p**a. Svaki se ostvario kada je bio zapisan srcem. Pišite, i ukrasite dušom.
Uspećete! 🍀🍀🍀🍀
Kuckamo uskoro sa nekog drugog, čistijeg mesta, gde vazduh miriše, a ptičice cvrkuću.
Do cvrkuta... 🍀
